Svinjar

Foto: isynia-artessa.deviantart.com

Svinjar

Bio jednom jedan siromašni princ. Imao je on, doduše, i svoju kraljevinu, ali sasvim malenu. Međutim, ta kraljevina je ipak bila toliko velika da se lako mogao oženiti. A on je baš htio da se ženi.

Doduše, bilo je drsko s njegove strane što se usudio carevu kćerku upitati: “Bi li ti pošla za me?” Ali on se odvažio na to, jer mu je ime bilo nadaleko poznato. Našlo bi se stotine princeza koje bi odmah na njegovu ponudu pristale, ali ova…

Sada ćemo da čujemo kako je ova postupila.

Na grobu prinčevog oca je rastao ružin grm. Oh, kako divan ružin grm. Cvjetao je tek svake pete godine, ali ta njegova ruža je tako divno mirisala da je čovjek od njenog mirisa zaboravljao sve svoje brige i nevolje. Pored toga, princ je imao i slavuja koji je tako ljupko pjevao kao da je u svom grlašcu nosio sve milozvuke svijeta.

Eto, tu ružu i tog slavuja trebalo je da dobije princeza. Zato ih staviše u dvije velike srebrne kutije i poslaše princezi.

Car je naredio da ih pred njim unesu u veliku dvoranu gdje se princeza, kao i uvijek, sa svojim dvorkinjama zabavljala igrom “Evo gostiju”. Kada je princeza ugledala srebrne kutije sa poklonima, od radosti je pljesnula rukama i uzviknula:

– Ah, kad bi samo bila neka mačkica!

A kad su iz kutije izvadili onu divnu ružu, sve dvorkinje su uskliknule:

– Oh, kako je lijepo napravljena!

– I više nego lijepo! – rekao je car. – Prekrasna je.

A kada je princeza izbliza pogledala ružu, umalo da nije zaplakala:

– Fuj, tata, pa ona nije umjetna, prirodna je!

– Fuj, prirodna je! – ponoviše i svi ostali.

“Daj prvo da vidimo šta je u drugoj kutiji prije nego što se naljutimo” – pomislio je car.

Kad otvoriše drugu kutiju, pojavi se slavuj. Pjevao je tako divno da se u prvi mah nije čula ni jedna jedina riječ prigovora.

– Divno! Dražesne!  – divile su se dvorkinje, jer su sve, tobože, govorile francuski, a sve jedna gore od druge.

– Oh, kako me ova ptica podsjeća na muzičku kutiju naše pokojne carice! – uzdahnuo je jedan stari vitez. – Ah, ah, sasvim isti glas, isti način pjevanja!

– Da, da! – uzdahnuo je i car i zaplakao kao malo dijete.

– Pa nije valjda i ptica prirodna! – uzviknula je princeza.

– Jeste, jeste, prava je, prirodna! – dočekaše oni što su je donijeli.

– Onda je pustite neka leti kuda hoće! – naljutila se princeza.

I nije dozvolila da princ dođe. Ali princ nije klonuo duhom. On namaže lice crnom i smeđom

bojom, nabije kapu na glavu i zakuca caru na vrata.

– Dobar ti dan, care! Ne bih li ja mogao dobiti neki posao na tvom dvoru?

– Eh, koliko je tih što traže posao. – odgovori car. – Ali pričekaj!

Trebao bi nam netko tko bi nam čuvao svinje. Puno ih imamo.

Tako je princ postao carski svinjar. Dobio je jednu bijednu sobicu odmah pored svinjca. I tu je sada trebalo da živi. Ali princ je zapeo i čitav dan poslovao i do večeri je već završio divan lonac a oko tog lonca su visili zvončići, pa čim bi u loncu počelo da kuha, zvončići bi počeli da zvoncaju i sviraju staru melodiju

Ali ipak najzanimljivije je bilo to što se, čim bi čovjek stavio prst u paru što se dizala iz lonca, odmah moglo omirisati šta se kuha na kojem ognjištu u gradu.

E, to je već bilo nešto sasvim drugo nego što je neka ruža!

Kada je princeza izišla na šetnju sa svojim dvorkinjama i čula tu muziku, ona zastade i veoma se obradova

– Pa to je to što ja sviram! – uzviknula je princeza. – Mora da je to neki obrazovan svinjar! Slušaj ti! – obratila se ona jednoj dvorkinji – idi unutra i pitaj ga koliko stoji taj instrument!

I dvorkinja je morala da uđe svinjaru, ali je prije toga obukla drvene klompe.

– Šta tražiš za taj lonac? – pitala ga je dvorkinja.

– Deset princezinih poljubaca! – odgovorio je svinjar.

– Bože me sačuvaj! – zaprepastila se dvorkinja.

– He, manje ne može!

– No, šta kaže? – pitala je princeza.

– Zbilja ne mogu vam reći, odviše je strašno! – odgovorila je

dvorkinja.

– A ti mi onda šapni!

I dvorkinja joj šapnu.

– Pa on je bezobrazan! – naljuti se princeza i odmah krenu dalje.

Ali tek što je malo odmakla, oni zvončići opet zasviraše tako divno

Princeza se okrenu dvorkinji:

– Slušaj, idi i pitaj ga hoće li deset poljubaca od mojih dvorkinja.

– Ne, hvala! – odbio je svinjar. – Deset poljubaca od princeze ili nedam lonca.

– Zaista neprijatno! – rekla je princeza. – Ali onda me morate zakloniti da to nitko ne vidi.

Dvorkinje je okružiše i raširiše svoje haljine i tako svinjar dobi svojih deset poljubaca, a princeza svoj lonac.

O, kako je to bilo zabavno! Čitavo veče i čitav dan lonac je vrio.

Nije bilo nijednog ognjišta u gradu, ni u komornika ni kod obućara, a da one nisu znale šta se na njemu kuha. Dvorkinje su poigravale od radosti i pljeskale rukama:

– Mi znamo tko će da jede slatku supu a tko palačinke! Znamo tko će imati kašu a tko pržene odreske! Ah, kako je to zanimljivo!

– Zaista je zanimljivo! – potvrdila je i glavna dvorkinja.

– Ali o tome nigdje ni riječi, jer ja sam careva kći!

– Bože sačuvaj! – obećaše dvorkinje u jedan glas.

Svinjar, to jest princ, ali one to nisu znale, nego su mislile da je zaista svinjar, nije dopuštao da mu prođe dan a da štogod ne napravi, pa je tako sada napravio čegrtaljku. Čim bi zaokretao tu čegrtaljku, začuli bi se valceri, poskočice i polke sve od postanka svijeta.

– Ah, pa to je super! – zadivila se princeza prolazeći pored svinjareve sobice. – Nikad nisam čula ljepšu kompoziciju! Slušaj, idi unutra i pitaj ga koliko stoji taj instrument. Ali da znaš – ja ga više neću ljubiti!

– Traži stotinu princezinih poljubaca! – rekla je dvorkinja kad se vratila.

– Pa on je lud! – rekla je princeza i pošla dalje.

– Ipak, ja moram podržavati umjetnost, ta ja sam careva kći. Idi i reci mu da će dobiti deset mojih poljubaca kao i jučer, a ostatak neka naplati od mojih dvorkinja.

– Da, ali mi bi to tako nerado… – počele su dvorkinje, ah ih princeza prekide:

– Glupost! Ako ga ja mogu ljubiti, možete i vi! Ne zaboravljajte da vas ja hranim i plaćam!

Tako je dvorkinja opet morala da ide svinjaru.

– Sto princezinih poljubaca – odrezao je svinjar – ili svakom svoje!

– Zaklonite me! – naredi princeza.

Sve dvorkinje stadoše ispred nje i svinjar poče da je ljubi.

“Kakva je ono gužva tamo kod svinjca?! – zapita se car, koji je izišao na balkon. On protrlja oči i stavi naočale. – Pa to su dvorske dame nešto zapodjenule! Moram dolje do njih! – progunđa car, pa podiže zapetnice na papučama, to jest svojim starim cipelama, jer su mu one služile umjesto papuča. Trebalo je samo vidjeti kako je žurio niz stepenice.

Čim se spustio u dvorište, car pođe opreznim korakom, a dvorkinjesu bile tako zauzete brojanjem poljubaca – pazile su da sve bude pošteno,da svinjar ne dobije ni manje a ni više poljubaca – pa cara nisu ni opazile. Car se propeo na prste.

– Šta je to?! – povika kao van sebe kada ugleda kako se ljube svinjar i njegova kćerka, pa ih poče papučom po glavama udarati upravo kad je svinjar naplatio osamdeset šesti poljubac. – Napolje! Napolje! – zaurlao je car pa iz svog carstva istjerao i princezu i svinjara.

Kiša je lila, svinjar je grdio, a princeza je stajala i plakala. A onda je počela da uzdiše:

– Oh, ja sam nesretno stvorenje! Da sam barem uzela onog lijepog princa! Oh, kako sam nesretna!

Sada svinjar ode za obližnje drvo, obrisa sa lica onaj crni i smeđi premaz, zbaci sa sebe one poderotine, a onda se pojavi u kraljevskoj odjeći i tako lijep da mu se princeza i nehotice poklonila.

A princ se izmače i reče:

– Sada samo mržnju prema tebi osjećam! Nisi htjela jednog čestitog princa. Nisi imala osjećanja za ružu i slavuja, a svinjara si mogla da ljubiš za jednu tričavu igračku! Pa eto ti sada kako si zaslužila!

To reče, pa uđe u svoju kraljevinu, zatvori kapiju i spusti teški zasun, a njoj ne osta drugo nego da stoji napolju i tuguje

Autor: H.C. Andersen